Budućnost birate Vi

Budućnost birate Vi je jedan lep slogan. Prosto bi se moglo očekivati da ga neka politička partija preuzme od nas koji smo na ovoj radionici. Osnovna ideja naše današnje radionice jeste da mi svakodnevno donosimo male odluke koje u suštini određuju kako ćemo živeti. U velikom broju slučajeva mi nismo svesni značaja tih odluka. Neko ko je večeras došao ovde, mogao je u poslednjem trenutku da promeni odluku, da ode u neki drugi kafić i tamo upozna osobu svog života.  Možda će osobu svog života pronaći baš ovde.

Sve u svemu, vidim da se grupa ljudi koja dolazi na naše sastanke ustalila. Dođe neko novi, neko stari ode, ali vidimo da je „tvrdo jezgro” konstantno. Podignite ruke vi koji ste bili na minimum pet sastanaka. Hvala.
 
Očigledno je da svi mi pratimo određene obrasce ponašanja i neprekidno ih ponavljamo. Jeste li se ikada zapitali da li su ti obraci koje ste razvili u prošlosti i dalje korisni za vas? Danas ćete na radionici koju će voditi Hans Buster shvatiti koliko je važno biti svestan obrazaca ponašanja kako biste mogli odlučiti da li želite da ih zadržite ili ne. To predstavlja i sam početak kreiranja budućnosti koju birate za sebe.

Pa da lagano krenemo sa našim današnjim radom. Na samom početku dočekuje vas priča koju sam nedavno čuo i zove se Intervju sa Bogom.

Sanjao sam da imam intervju s Bogom.
„ …A tako, ti bi me hteo intervjuisati?”, reče Bog.
„Ako imaš vremena?”, rekoh.
Bog se nasmeši. „Moje je vreme večnost. Šta si hteo da me pitaš?”
„Šta Te najviše iznenađuje kod ljudi? …”
Bog odgovori:
„To što misle suviše turobno o budućnosti tako da zaborave na sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.
To što žive kao da nikada neće umreti, a onda umru kao da nikada nisu ni živeli...
To što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a onda bi hteli ponovo biti deca.
To što troše zdravlje da bi stekli novac, a onda troše novac da bi vratili zdravlje.“
Bog uze moju ruku u svoju. Ostadosmo na trenutak u tišini. Tada upitah „Kao roditelj koje bi životne pouke hteo da tvoja deca nauče?“

Osmehujući se Bog odgovori:
„Da nauče da nikoga ne mogu naterati da ih voli. Mogu samo sebi dopustiti da budu voljeni.“
Da nauče kako nije najvrednije ono što imaju, nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima...
Da nauče kako nije bogata ona osoba koja najviše ima, nego ona kojoj najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se načine duboke rane voljenoj osobi, a tada su potrebne godine da se one izleče.
Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.
Da nauče kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali jednostavno ne znaju kako to reći ili kako pokazati svoje osećaje.
Da nauče kako dve osobe mogu posmatrati jednu te istu stvar, a videti je različito.
Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.
I da nauče da sam ja uvek tu sa njima!“

​

Da li mi zaista biramo budućnost? Što smo stariji sve nam se čini da mi na sopstveni život imamo uticaj taman toliko koliko loptica za ping pong ima uticaj na sopstvenu putanju.
 

Od dana rođenja pa do škole trude se da nas ukalupe i da budemo „kao i sva ostala deca”.

Čitav proces u školama poprima dramatične efekte. Svaka škola na svetu ima na papiru istu viziju. To je da maksimalno razvije potencijale svakog deteta i da ga navikne da slobodno razmišlja. Kako to izgleda u praksi svi znamo. Svako suprotstavljanje onome što govore učitelji i profesori smatra se kao neprilagođeno ponašanje. Već 130 godina deca u  Srbiji uče o dolasku Slovena u 6. veku na Balkansko poluostrvo gde su potisnuli narode koji su tu živeli. Gde su otišli ti narodi i koje su borbe sa njima vođene nigde se ne spominje, ali bitno je da se papagajski ponavlja iz generacije u generaciju. Tako dobijamo profesore i doktore nauka koji više ne smeju da istražuju i ne smeju da koriste mnogobrojne izvore koji tvrde sasvim suprotno, jer bi došli u sukob sa svojim pretpostavljenima od kojih im zavisi napredovanje u karijeri.

​

Generacije i generacije studenata završavaju studije, spremajući se „za radno mesto kosmonauta“, rešavajući diferencijalne jednačine drugog reda, provodeći najbolje godine života bubajući stvari koje im niko u životu nikada neće tražiti. Uče rudna bogatstva Afrike, Najkvistove i Bodeove kriterijume stabilnosti, a kada ih pitate ko su bili srpski vladari pre Stefana Nemanje, nastaje muk. Ako se ikada zaposle, biće presrećni da u nekoj banci klijentima računaju kolika im je mesečna rata i da ih posle svakodnevno pozivaju podsećajući ih da duguju banci.



Živeće od odmora do odmora prepričavajući kako su se divno proveli, preživljavajući sopstvene mizerne živote.

Naravno da će im za sve osim običnog životarenja biti potreban kredit koji će im kao mač visiti nad glavom sve dok budu radili. Najčešće, taj kredit će im biti i osnovni razlog zašto prihvataju da rade posao koji rade.

Naučiće strani jezik samo ako budu išli da rade u tu zemlju.
 

Maštaće o nekom drugom životu u kome će biti pisci, glumci, pevači,...
S vremena na vreme pomisliće kako je lepo biti sam svoj gazda, ali opet nikada neće imati hrabrosti da se u to upuste, jer ipak: „Državna služba ili strana firma su sigurnost!“
 

Trudiće se da što manje budu upadljivi i da ne privlače pažnju na sebe.

Posmatraće neke druge ljude kako žive život na slikama sa fejsbuka ili u rijaliti emisijama.
I tako, bukvalno mic po mic, dopuzaće do odlaska u penziju. To je ona situacija koju sam opisao u prethodnoj radionici sa satom na kome su ugravirane tri vrednosti koje su ga vodile kroz život.

Dok ga direktor bude očinski grlio, čovek će sigurno pomisliti da li je sve to bilo vredno življenja.
Naravno, posle smrti imaće čitavu večnost da razmišlja o tome da li je mogao drugačije da provede život, jer sigurno je mogao, kao što i svako od nas može drugačije da provede svoj život samo ako bude donosio drugačije odluke. Da bi to tako bilo, osnovni moto treba da bude: Ja ne moram da provedem sopstveni život onako kako drugi ljudi od mene to očekuju.



E sad ima ljudi koje poštujem i za koje znam koliko su se trudili svih ovih godina, kao što je moj drug iz osnovne Pera Milošević, vlasnik Kriket marketa, koji u FB komentaru kaže: „Vlado, ovo što vidim i doživljavam nije moj izbor. Moj utisak je da nemamo izbora... Jednostavno nemamo snage, pukli smo, neko manje – neko više... Ali možemo mi mnogo više, i umemo, i zaslužujemo... Ali nam ne daju.“



Sve ovo o čemu sam do sada govorio vraća me u vreme kada sam razmišljao o budućnosti, šta ću studirati i čime ću se baviti. Kao kec na jedanaest došao mi je album „Zid”, tada moje omiljene grupe Pink Flojd. Sva ta priča o (ne)svrsishodnosti klasičnog načina obrazovanja ostala mi je do današnjih dana.  Na svakom treningu koji održim, razmišljam samo o tome da li ljude sa kojima radim podstičem da pronađu neka nova rešenja ili im u glavu sipam proverenu recepturu.



Druga bitna stvar koje se sećam iz tinejdžerskih dana i koja je u mnogome uticala na moje životne stavove jeste Alan Ford. Zato me i raduje što je danas sa nama veliki marketinški stručnjak Lazar Džamić. Njegova knjiga “Cvijećarnice u kući cveća” je omaž vremenu o kome govorim.

​

Sve ono što smo prihvatali kao zabavno preterivanje uticalo je na stvaranje naših moralnih stavova. Bila nam je zabavna sva ta neverovatna razlika između bezobrazno bogatih i naših junaka koji su retko kada imali nekoliko centi u džepu.



Smejali smo se tim ženama i muškarcima koji su morali da plaćaju basnoslovna bogatstva kako bi mogli da budu u društvu mladog lepog sveta. Kao da smo im govorili: „Džaba vama sve te pare kada njima morate da kupujete ljubav!”
 

Bilo nam je smešno gledati Alana Forda kako se priključuje demonstracijama radnika razmišljajući kako su naši radnici srećni, jer nemaju razlog da demonstriraju.
 

Vrhunac je bila epizoda sa Superhikom. Sama ideja da neko krade od siromašnih da bi dao bogatima (nešto kao anti-Robin Hud) izgledala je kao komedija apsurda.
 

A čuveni Broj 1 objašnjavao je tu „Božiju pravdu” time što je sav taj veliki novac nikao iz „prljavog kapitala” i sumnjivih poslova. 
Naravno, niko od nas tada nije mogao ni da zamisli šta tera neke ljude da gramzivo jure za novcem kada se kod nas i od sasvim običnih poslova moglo normalno živeti.



Ono što se prepričavalo kao urbana legenda jeste da je jedan broj Alana Forda opisao i Jugoslaviju i njenog tadašnjeg predsednika Josipa Broza. Niko iz mog društva nije video taj broj, ali nešto nam je govorilo da je, ako je to tačno, onda Alan Ford i u bukvalnom smislu stigao kod nas.

​

Ako nije Alan Ford došao do nas, onda smo mi definitivno uspeli da uđemo u taj svet koji nam više nije toliko smešan.
 

Političari koji liče na prasce iz Alana Forda pojavili su se kao klonirani i u Srbiji i to sa neverovatnom fizičkom, ali i karakternom sličnošću.
 

Radnici mogu da seku prste, ali nikoga neće uznemiriti činjenica da su opljačkani. Superhik je kod nas očigledno pobedio!
 

Potpuno je prihvatljivo da se ljudi vrednuju prema tome koliko novca zarađuju. Ljude koji nisu u stanju da zarade novac smatraju beskorisnim.
 

Savršeno je jasno da ljudi koji su na vlasti, ali i u opoziciji, imaju „putera na glavi” i da ih svaka bolja obaveštajna služba može držati u šaci. Činjenica da o našoj sudbini odlučuju ljudi o kojima postoje stotine snimljenih DVD-jeva kompromitujućeg materijala čini malu crnu knjižicu Broja 1 deplasiranom.

​

Ekipa „bogatuna” iz Alana Forda potpuno je preslikana ekipa biznismena sa „Srpskog Davosa” propraćena slugama i dvorskim budalama u vidu novinara koji su kupljeni vikendom na Kopaoniku.
 

Žene koje ne rade ništa i idu iz veze u vezu sada se u Srbiji zovu starlete i izuzetno rado su prihvaćen model ponašanja. Ljudi su spremni da ceo dan prepričavaju njihove živote. Malo je teže sa muškim svetom. Čak ni ne postoji izraz za mušku starletu ili sponzorušu. Dobro, ima nekih koji kažu da se mladić koga izdržava uspešna “zrelija” žena zove STIPENDISTA. Od muškaraca se očekuje da su fudbaleri ili makar kontraverzni biznismeni, što znači da ipak moraju da se oznoje kako bi došli do novca. Uvek se nađu i neki tatini sinovi, koji su bogatstvo nasledili, i kojima je jedini zadatak da se jednom godišnje pojave na Sega-Mega-Alfi kako bi videli kako napreduju sa studijama. Preostalo vreme investiraju u život dostojan Sira Olivera.



Sve u svemu u Srbiji su na vlasti likovi koji su u Alanu Fordu bili okarakterisani kao bogatuni i za koje smo bili presrećni kada ih Bob Rock nadmudri. Verovatno nam je sada toliko teško da se identifikujemo sa ovim modelom ponašanja.

​

O Alan Fordu će vam uskoro govoriti uvaženi Lazar Džamić, a za kraj vam predlažem sledeću radionicu: Zamislite da je sada ovde pored mene čovek koji sve zna i koji ima odgovore na sva vaša pitanja. Znači mislim na Broja 1. Postavite mu pitanje koje će glasiti: „Šta ja da radim kako bih imao izvesniju budućnost?” Napišite šta bi vam on rekao.



A sada se vraćam na naslov koji kaže da budućnost birate Vi. Često se pitam da li je zaista ispravno sve ono što se kod nas prikazuje kao deplasirano? Da li je zaista važnije da nam dođe neka svetska super-sega-mega-alfa zvezda ili da se napokon otvori Narodni muzej? Da li je važnije biti u pravu ili biti ljubazan? Razmislite i obrazložite odgovor na ovo poslednje pitanje, jer se nadam da na ono pre njega svi mi delimo isti odgovor.



Interesantno je da se dobrom izrekom može sve opravdati. „Nije potrebno videti ceo put, dovoljno je da se načini prvi korak!” Da li je tako? Ako ne znamo da li nas taj put vodi u propast ili ne, onda je bolje krenuti nekim drugim putem na kojem ćemo imati jasniju sliku gde idemo.

Napišite odgovor na pitanje: Šta je to što svi mi možemo svakodnevno da radimo kako bismo Srbiju izveli na pravi put?



Za kraj, spremio sam izreku Vejna Dajera koji kaže: „Moj cilj nije da budem bolji od drugih već da budem bolji nego što sam bio juče”. Da bismo ovu rečenicu imali na pameti, neophodno je da svakodnevno zapisujemo odgovore na pitanja koja sebi postavljamo na ovim našim radionicama. Tek onda možemo da kažemo da razvijamo svoj kreativni um.



Da je to neophodno, možemo se uveriti svakog dana. Okruženje i mediji konstantno  se trude da nas naprave pukim konzumentima koji kupuju sve dok imaju novac, a onda uzimaju kredit koji će posle refinansirati i tako do dobijanja sata sa ugraviranim vrednostima. Suprotstaviti se tom pritisku i biti ono što stvarno želimo jeste naš najveći uspeh.

Kako nikada nećete biti mlađi nego što ste sada, razmislite kada je najbolje vreme da počnete da ostvarujete sopstvene snove. Odgovor vam se sam kaže: Sada i odmah!