O promeni i čemu služe radionice?

Počeću sa dva problema koja su naizgled kontradiktorna, a odnose se na naš svakodnevni život.
Evo prvog:
Platonov problem:
„Kako je moguće da ljudska bića čija je veza sa svetom toliko kratka i lična i skučena i ograničena, ipak mogu da znaju o svetu toliko mnogo koliko znaju?”

Drugi se naziva Orvelov problem:
„Kako možemo da znamo i razumemo nešto što nam se odvija daleko od očiju, a ne možemo da znamo i razumemo nešto što nam se odigrava pred očima?”

Cilj ovih naših radionica je da svako od nas nakon njih bude malo bolji, da mu bude malo jasnije šta mu se to dešava pred očima, da preuzme neki od alata koje će na radionici dobiti i da ga svakodnevno primenjuje u životu, sve dok ne oseti pozitivnu promenu. Očigledno je da je promena ta crvena nit koja će se provlačiti kroz sve naše sastanke, jer sve što mi radimo svodi se na promenu ponašanja. Ta promena ponašanja je moguća, jer je ona suština svakog treninga, ali je neophodno da u tome budemo motivisani i istrajni. Da izdržimo samo 21 dan, a već 22. dana ta promena postaće naš primarni način ponašanja.

Podsetiću vas da se promena kod ljudi dešava u sledeća tri slučaja:​

1. Kada je postojeće stanje toliko bolno da smo prinuđeni da prihvatimo promenu
Obično čekamo da odemo kod zubara tek kada zub zaboli. Nekima i to nije dovoljno već pokušavaju da se samostalno izbore sa bolom, zaboravljajući da je bol samo signal da nešto nije u redu. Tek kada nas bol iscrpi u toj borbi i postane nesnosan, idemo kod zubara. Ne slušamo Kineze koji su nam davno rekli: „Ako vidiš bolestan list, ne proučavaj njega već proučavaj koren”. U poslu razmišljamo kako da odgovorimo na reklamaciju klijenta, umesto da sprečimo da do reklamacije i dođe. Bračni par ode u bračno savetovalište tek kada im je brak pred razvodom.

2.  Kada smo nezadovoljni životima koje vodimo
Svako od nas kada se probudi postavi sebi nekoliko pitanja, čak i kada toga nije svestan. Ko sam ja? Koja je moja uloga u životu? Koja je moja životna misija? Zar sam se zbog ovoga rodio? Da li postoji život PRE smrti? Ako smo nezadovoljni odgovorima koje sami sebi damo na ova pitanja, sigurno je da ćemo u nekom trenutku razmisliti šta je to što možemo mi sami da učinimo. Jer ako čekamo da nam neko drugi unese promenu u naše živote, načekaćemo se, a i to, kada se desi, ne daje očekivane rezultate. Videli smo sve nove predstave i filmove. Bili u svakom renoviranom klubu i restoranu. Ispratili zaljubljivanje, porođaj i razvod svake estradne ličnosti. Prvo strepeli, pa se onda sekirali i na kraju radovali svakom teniskom turniru, a život nam je i dalje ostao prazan. Kao da nam je potrebna neka nova i jača senzacija.

3.  Kada su ljudi dovoljno zreli da shvataju da mogu da se promene i da znaju kako to da urade
Došavši na ove radionice pokazujete da ste svesni da možete i da želite da se promenite, da hoćete da aktivno učestvujete, da pokažete šta znate i da sa drugima podelite svoje znanje. Od toga će drugima biti bolje, ali i vama. Oni koji su pročitali knjigu „Od trenera prodaje do lajf kouča” videli su da je jedan od osnovnih načina da budemo srećni taj da uradimo nešto dobro za druge ljude. Zato vas i pozivam da kontaktirate sa mnom, svi vi koji imate znanja iz toga kako da nam život bude lakši. Dobićete priliku da vodite radionicu. Od toga što uradite drugima će biti bolje. Plus, to će biti i vaša lična promocija, da pokažete koliko ste dobri u onome što nam je svima najvažnije: Da živimo u društvu koje će biti svakim novim danom zdravije nego što je danas.

Zato momentalno krećemo s prvom radionicom.
Kako da korišćenjem odgovarajućih reči promenimo sopstveni život?

Čim sam spomenuo naziv, vi koji se bavite treninzima i koučingom povezali ste ovo sa neurolingvističkim programiranjem (NLP). Znam da uvek ima ljudi kojima je ovo prvi susret sa NLP-om i zato ću ga definisati kroz jednu priču. Sin je tokom razgovora čuo da je majka spomenula NLP, pa ju je pitao šta je to? Majka mu je rekla da ode u drugu sobu kod dede i da ga pita kako ova promena vremena utiče na njega. Momak je to uradio i od dede dobio odgovor da ga leđa bole svaki put kada se vreme promeni. Rekao je da mu je baš teško i da je svake godine sve gore i gore. Snuždio se i teško je disao. Momak se vratio majci zbunjen, jer od odgovora koji je dobio nije mogao da zaključi šta je to NLP. Majka mu je zatim rekla: „Idi ponovo kod dede i pitaj ga šta je bilo najsmešnije čega se seća kada si ti bio mali?” Momak je otišao u sobu i zatekao dedu snuždenog kakvog ga je i ostavio minut pre toga. Postavio je dedi drugo pitanje i deda se momentalno nasmešio. „E, kada se samo setim kada ste tvoj brat i ti otišli u kupatilo, uzeli puder i igrali se „da pada sneg”. Kada su mama i tata ušli u kupatilo puder je leteo na sve strane. Mama je htela da vas ubije od batina, ali tata i ja nismo dali. Jao, evo i sada mi idu suze na oči kada se setim kako sam se tada smejao!” Deda se momentalno transformisao. Kao da je postao deset godina mlađi. Momak ga je posmatrao i kada se vratio majci već je imao dobar deo odgovora na sopstveno pitanje. Shvatio je da je veoma jednostavno jednom rečenicom uspeo da promeni raspoloženje i stanje u kome je bio njegov deda.

Ja imam san
Naravno da su ljudi svojim rečima menjali ponašanje drugih ljudi, ali i sopstveno. Koristeći različite reči mi različito utičemo na ponašanje drugih ljudi.
Jezik oblikuje naše ponašanje i svaka reč koju izgovorimo utiče na ono što nam se dešava.
Posmatrajmo samo motivacione govore i načine na koji su oni uticali na izgrađivanje vrednosnog sistema kod onih koji su ih slušali, ali i generacija koje su dolazile.
Martin Luter King nije rekao: „Ja imam plan!”
Knez Lazar nije rekao: „Ko ne došao u boj na Kosovo, pozvaću ga na raport...”
Major Gavrilović nije rekao: „Vrhovna komanda sumnja da možemo da izdržimo...”

Reči formiraju naša uverenja i ona se mogu promeniti nekim drugim rečima koje čujemo.
Reči nas pokreću na akciju, ali i zaustavljaju u akcijama koje smo planirali. Srpski jezik ima orijentaciono 350.000 reči. Kako sam došao do ovog podatka? U, do sada završenih, 18 tomova našeg rečnika obrađeno je 220.000 reči. Ostalo je još 12 tomova što će ukupno dati orijentaciono ukupno 350.000. Ako neko ima neki drugi podatak, neka kontaktira sa mnom. 
Prosečno obrazovana osoba koristi 2.000 reči, znači manje od 0.6% od ukupnog broja. Za većinu ljudi (one koji čitaju novine i gledaju televiziju) jezik kojim se sporazumevaju sadrži prosečno 200-300 reči. Koliko je to jadno u poređenju sa 24.000 reči koje je Vilijam Šekspir upotrebio u svojim delima. Od toga 5.000 je upotrebio samo jednom, ali je ipak upotrebio. 

Prva radionica: Napišite reči koje označavaju osećanja koja su vam se dogodila u proteklih mesec dana. Koliko ih ima?
Od onih 350.000 reči, oko 2.800 koristi se za definisanje emocija, od čega su dve trećine zadužene za negativne emocije. Pomislimo sada kako mi rečima koje svakodnevno koristimo šaljemo biohemijske poruke našem mozgu.  Mi imamo običaj da čak i kada smo dobro, svoje stanje kvalifikujemo kao „nije loše”. U tom slučaju naš mozak dobija biohemijsku poruku „loš”. Možemo samo zamisliti kako to utiče na njega.

Pored toga, kad god se desi nešto lepo, najčešća kvalifikacija je: „Super”. „Kako je bilo u školi?” „Super”. „Kupio sam karte za bioskop?” „Super”. „Dobio sam ćerku!” „Super”. Sami sebe ograničavamo rečima koje koristimo. Naš mozak radi velikom brzinom i očigledno ide linijom manjeg otpora. Reči koje više puta čuje pamti i nastavlja da češće koristi. Sečemo krivine, koristimo prečice, nesvesni da time skraćujemo i naše emocije. Pa ne može biti isto osećanje kada se vratimo iz škole, kupimo karte ili dobijemo ćerku! Pomislite sada na osećanja koja ste imali proteklih mesec dana i kod kuće napišite barem još tri puta toliko različitih osećanja. Imajte na pameti da tih osećanja u srpskom jeziku ima 2.800. Takođe, budite svesni da svakim novim nazivom za lepo osećanje koje ste iskusili obradujte sopstveni mozak novom biohemijskom reakcijom.

Nastavljamo dalje sa biohemijskim reakcijama reči na naš mozak. Mi imamo tendenciju da sve loše što nam se desi shvatamo fatalistički i kao konstantu. Tako ćete u svakodnevnom razgovoru čuti: „Ma ovde u Srbiji nema perspektive!“ Čoveku je očigledno teško kada to kaže. Negativnu informaciju je potvrdio u svom mozgu, ali i ubacio sagovorniku u glavu. Još ako je sagovornik sa time saglasan, što je najčešći slučaj, dobili su biohemijsku reakciju koja je uticala na najmanje dva mozga. U takvim situacijama ja parafraziram: „Znači, smatraš da, u ovom trenutku, ovde nema perspektive?” Na to ću sigurno dobiti odgovor „Da”. Time sam tu negativnu konstataciju vezao za sadašnji trenutak, ostavljajući mogućnost da će u budućnosti biti bolje, ali ne zato što mi svi to „jako puno želimo”, već  nastavljam: „Šta je to što bi ti mogao da uradiš kako bi tebi bilo bolje?” Očigledno je da čoveka momentalno zaustavljam u „mračenju”. Takođe, usmeravam ga ka nečemu što je pozitivno. Čak i ako kaže: „Ne znam”, opet smo zaustavili tu negativnu komunikaciju i teram ga da razmišlja. Jeste, to je koučing u najboljem mogućem praktičnom smislu. Jer svako od nas je po prirodi kreativan, odnosno snalažljiv, i mora da dođe do nekog rešenja.

Istog minuta kada neko kaže: „Pukao sam” njegov organizam kreće da proizvodi sasvim drugačije biohemijske efekte nego ako ga ispravite: „Misliš, teško ti je i malo odmora bi ti dobro došlo!”   

Takođe, nije isto ako kažemo: „Ti si glup” ili „To što pričaš su gluposti” ili „Teško da mogu da poverujem da će se tako nešto ostvariti!” Naša komunikacija sa drugim ljudima, po mom mišljenju, u potpunosti zavisi od nas. Slikovito rečeno: „Mi uvek vučemo bele figure!”

Bilo da razgovaramo sa službenicom na šalteru, kasirkom u prodavnici ili dragom osobom, uvek možemo da kontrolišemo našu komunikaciju na taj način što ćemo koristiti za taj trenutak prikladne reči.

Svaka reč koju upotrebimo biohemijski utiče na mozak našeg sagovornika, ali i na naš mozak. Što u toj komunikaciji koristimo bogatiji fond reči, to našem mozgu pružamo bogatiju trpezu. Umesto svega nekoliko emocija dobijamo mogućnost da ih osetimo barem hiljadu (koje su prijatne). Ali čak i za one neprijatne možemo da se setimo besmrtnog Borislava Pekića, koji je u dnevniku iz  '83. („Život na ledu”) rekao: „Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti."

Druga radionica: Odaberite neku lepu svesku i u nju svake večeri napišite samo dve rečenice: 1. Šta ste tog dana lepo uradili? i 2. Zahvaljujući kojoj svojoj osobini ste to postigli? Pravilo 1: Aktivnosti i reči ne smeju da se ponavljaju. Pravilo 2: Ukoliko u toku meseca preskočite više od tri dana, dajte prijatelju 5.000 dinara.

Ovo je radionica koju koristimo već godinama, ali za ovu priliku unapredio sam je sa ova dva pravila. Dajući odgovor na prvo pitanje shvatićete koliko ste lepih stvari svakog dana uradili. Svakodnevno evocirajući lepe događaje svom mozgu šaljete divnu biohemijsku poruku. Jednom mesečno pročitajte i dobićete pravu „motivacionu bombu”. Dajući odgovor na drugo pitanje razmišljaćete o svojim lepim osobinama. Jednom mesečno pročitajte svih 30 osobina. Shvatićete koliko ste vi dobra i plemenita osoba, na kojoj vredi raditi.

Ovaj tekst je sastavljen od uvodnog izlaganja i jedne od pet radionica koje su izvedene 19. novembra 2012. u Biblioteci grada Beograda.

Sledeće predavanje>