Dragi moji gosti kada budete čuli ovu moju prvu rečenicu sigurno nećete biti ni malo bliži odgovoru na našu večerašnju temu: Kako da sami sebi pomognemo? I ova druga rečenica neće biti od velike koristi, jer se bavi sama sobom. Već što se tiče treće rečenice možemo reći da ona ide utabanim stazama prve dve i da odbija da kaže bilo šta pametno što bi nam bilo od koristi kod današnje teme.

 

​

Dobro veče, ja sam Vladimir Majstorović i za večeras sam vam pripremio interesantan program i veoma zanimljive goste. Ako se pitate zašto sam počeo sa rečenicama koje su gramatički ispravne, ali totalno beskorisne, moj odgovor je da svima nama „mudra rešenja“ lajf koučinga nisu potrebna, jer svi već sami znamo šta treba da radimo kako bi sami sebi pomogli. I svako od nas u nekom trenutku svog života dođe do tog saznanja da će da primenjuje to rešenje.

​

Daću vam primer i rešenje čuvenog francuskog fizičara, matematičara i filozofa Bleza Paskala. Kada mu je otac umro, sestra je otišla u manastir i on je ostao potpuno sam. Da bi se razonodio krenuo je u ono što bi se današnjim jezikom moglo nazvati klabing. Posećivao je salone u kojima se okupljalo društvo, pilo, slušala muzika i slično. Posle izvesnog vremena sve mu je to postalo toliko mrsko da je počeo da oseća neverovanu odvratnost prema tom svetu. Pazite radi se o 17. veku. Pink, Prva turska, sav taj rialiti šou nije još ni u najavi, a njemu je već bilo muka od svega.

​

U toj svojoj samoći neprekidno se molio Bogu da ga izbavi od ništavila u kome je osećao da se nalazi. Godinu dana se on tako mučio ali pomoći nije bilo. Dok jedne novembarske noći dok je čitao Jovanovo Jevanđelje nije osetio da mu je dušu ozarila božanska blagodat i sva ta tama je momentalno nestala. Šta je u tom trenutku osetio napisao je na parčetu papira koje je ušio u postavu svog kaputa kao bi je neprekidno nosio sa sobom, mada je sve te rečenice znao napamet:

​

                               „...Sigurnost... Osećanje... Radost... Mir...
                                 Zaborav sveta i svega, sem Boga...
                                 Radost, radost, radost, plač od radosti...
                                 Potpuno i slatko odricanje...“

​

S verom u Boga, sve ono što ste planirali da uradite, možete i da ostvarite. Bez te vere svi napori se obično završavaju na lepim željama.

 

​

E sad, ja znam da svima vama koji ste ateisti ovo zvuči kao prazna priča, ali pogledajmo malo u šta vi verujete.

​

Ateizam je verovanje da je jednom postojalo apsolutno ništa. I ništa se nije događalo sve dok to ništa nije na volšeban način eksplodiralo, stvarajući svuda sve. Onda je grupa od tog eksplodiranog ništa na još volšebniji način krenula da se organizuje u samo reprodukujuće delove koji su se nakon toga pretvorili u dinosauruse.

​

Pa šta je onda potrebno da se desi da bi ljudi krenuli da sami sebi pomažu verujući u Boga. Neki kažu da su potrebne da se dese velike nesreće. Ali nije tako. Mi u Srbiji smo se u poslednjih 20 godina nagledali svakakvog zla, ali broj vernika se nije znatnije povećao. Ljudi i dalje na Boga gledaju kao na deo naše tradicije. Kada su bili na frontu ili kada su ovde padale bombe ljudi su se krstili, ali odmah kada prođe opasnost nastavljali bi po starom.

​

To je lepo rečeno: „Ni buka, ni strah ne privodi istinski Bogu. Božiji glas je tih i mio. I taj tihi glas je ono što obraća ljude na putu spasenja.“ Svako od vas kada bude to želeo može da krene tim putem i na taj način će najbolje pomoći samom sebi.

Naša prva radionica je u čast Bleza Paskala. Uradićete je tako što ćete u svesci napisati odgovore na dva pitanja:

 

​

1. Opišite sa 3 reči kako bi se osećali kada bi u svojoj duši osetili taj tihi i mio glas?
2. Šta je potrebno da uradite kako bi to postigli?



Čovek je pametno biće, a ja imam veliko zadovoljstvo da ne samo da čitam dobre knjige i družim se sa Zoranom Ilićem, nego i sa velikim brojem vas sam u lepoj komunikaciji na Fejsbuku. Iz sve te komunikacije pronalaze se mnoga kreativna rešenja od kojih neka možemo i da podelimo u vidu pozitivnih iskustava. Evo šta je jedna od mojih prijateljica napisala pa da vidimo da li smo još bliže odgovoru na večerašnje pitanje.

 

​

„Još sam sinoć znala da će dan da bude katastrofa. Nema mi devojčica, zimuju negde sa školama, izlazim iz kuće, sve tupo i prazno, nemaš s kim ujutru ni da se posvađaš.

Skočim do Palilulske po jabuke, kolima zagradim nekog tipa, fino mu se izvinim, jedva da je čekao petnaest minuta, a on me otera u bestraga i još dalje i pesnicom mi zavali cabria! Ajde, makar smo se posvađali.

U trafici prekoputa kanca od jutros nema belog slim Davidoffa! Pa dobro, bre, majku mu, kad sam već na blanko dijeti od praznika, zar ne mogu makar ljudski da umrem od kvalitetnog duvana?!

Svet se ruši zajedno sa sva tri njegova osnovna stuba, grizem onu kiselu jabuku i listam pristigle mailove: posao, posao, posao, reklama, posao, izvod iz banke, posao, reklama, reklama, reklama, reklama, reklama...

Opa! Jedan lični. Poslat juče u kasnim večernjim satima:

„Poštovana Jelena, Retke su osobe koje mogu da vam promene život, ali vi ste to za mene učinili. Ušli ste u njega samo na nekoliko trenutaka i preusmerili njegov tok ostavši tako tu za ceo život. Počele su da mi se dešavaju lepe stvari, vratila mi se volja za životom, probudio se neki snažan optimizam i vera, neprestano učim da volim i ljubav mi se uzvraća, a sve to zahvaljujući vašem divnom osmehu i vedrini kojom zračite, i kojom ste mi obojili srce i ispunili dušu. Iskreno vaš, J.“

​​

Kakav stil! Kakva emocija! Kakva hrabrost da se ista iskaže! Kakav nenadani preokret...

Zaista samo ja sebi mogu da napišem ovakav mail.“



Kada sam ovo pročitao odmah sam je pozvao da učestvuje u večerašnjoj radionici. Dame i gospodo samo zbog vas ovde je moja fb prijateljica Jelena Bogdanović.



 

Ko je čitao knjigu „Od trenera prodaje do lajf kouča“ http://bit.ly/QRXLdb mogao je da zaključi da pomažući drugim ljudima i pružajući im ljubav na najbolji način pomažemo i nama samima. Lepo je da to ilustrujem jednom poučnom pričom.

U njoj se govori o starom monahu koji je živeo u pećini u blizini jednog manastira. Hranu su mu donosila braća iz tog manastira i to je bila prilika da sa njim malo popričaju i upitaju ga za savet. Jedno jutro hranu mu je doneo lično iguman manastira. Tokom razgovora poče se žaliti kako je manastir zapušten, kako nema novih monaha, kako nemaju ništa interesantno da pokažu ljudima kada bi došli u manastir. Imao je primedbe i na bratiju iz manastira, koja je po njegovim rečima međusobno otuđila, ne govore osim ako ne moraju i često se žale jedan na drugog.

 

​

Starac ga sasluša i uz smeh mu reče: „Pa kako je to moguće? Pa jel znate da je među vama jedan sveti  čovek? Dok je on među vama vi nikako ne možete biti međusobno otuđeni!“

​

Iguman je upamtio te reči i dok je išao ka manastiru sve vreme je razmišljao na koga od braće je mislio starac. Svakome od braće je pronalazio manu, a opet starac je rekao da je neko od njih sveti čovek. Kada je došao u manastir ispričao je šta je starac rekao. Od tog trenutka svi u manastiru su se drugačije ponašali. Pre nego što bi krenuli u priču sa nekim od braće pomislili bi možda je to on i bili su bolji prema njemu. Sve je to imalo za posledicu da se u manastiru raširila neka čudna radost. Svi su bili veseli i pažljivi jedan prema drugom. To je narod primetio i počeo da sa radošću dolazi u manastir.

Iguman tada ponovo ode starcu. „Oče shvatio sam pouku: Sve sam ih posmatrao pazljivo i detaljno, svi su zlata vredni, a ja nisam mogao da zamislim šta imamo dok ih nisam počeo pomno pratiti.“Starac se nasmeja i reče: „Svi su ljudi dobri samo mi smo krivi što prvo u svakom tražimo ono najgore.“



Radionica je sledeća: 
1. Napišite imena 3 svoja prijatelja

2. Kod svakog imena napišite po 3 osobine koje kod njega cenite. ​
3. Sledeći put kada ih sretnete kažite im šta ste o njima napisali. 



Na samom kraju želim da sa vama podelim nešto o čemu već dugo razmišljam. Sećate se da se Gregor Samsa, junak Kafkinog „Preobražaja“, pretvorio u bubu jer je suviše naporno radio… E pa odlučio sam da rizikujem. Od idućeg meseca imaćemo ovakve sastanke i u Biblioteci grada Beograda. Sećate se da smo tamo održali promociju koja se pretvorila u nultu ili bolje reći prvu radionicu ovog tipa. Sledeći sastanak će biti 12. februara u Biblioteci grada Beograda. O svemu tome biće obavešteni svi oni koji me dodaju kao prijatelja.

Sledeće predavanje>​