Igre koje igrate sa svojim zaposlenima za kraj godine
„U jednom starom hramu nalazila se slika sledeće sadržine: naslikan je bio sveštenik, koji se drugima obraćao sa: „Ja vas svemu učim.“ Pored njega se nalazio kralj kraj koga stajahu zapisane reči: „Ja vladam nad svima vama.“ Pored kralja stajao je vojskovođa, govoreći: „Ja vas sve štitim.“ Pored vojskovođe je stajao seljak koji pokazivaše svoje nažuljale ruke, uz reči: „Ja vas sve hranim.“. Na kraju, negde u ćošku slike, jedan đavolak se smejuljio, govoreći: „Svi ćete meni pripasti ukoliko ne budete valjano izvršavali svoje obaveze.“

Na kraju svake kalendarske godine normalno je da se zamislimo koliko smo valjano izvršavali svoje obaveze.
Počećemo sa događajem sa fejsbuka koji je svima nama postao neiscrpni izvor događaja koji očigledno svojom šarolikošću prevazilazi i sam (off line) život. Pitala me je FB prijateljica šta bih joj preporučio od knjiga. Kada sam joj preporučio nešto od klasika, ona mi je rekla: „Ma dobro to, nego šta bi preporučio iz oblasti rada na sebi, iz lajf-koučinga? Rekao sam joj da onaj ko čita klasike radi na sebi na najbolji mogući način. Kad malo o tome razmislimo, sigurno ćemo doći do zaključka da sve ono što se podrazumeva pod lajf koučingom već je sistematizovano u nekoj od svetih knjiga svih velikih religija.

Beli zubi – momentalno
Pripadniku savremenog potrošačkog društva puno je da čita neku od tih svetih knjiga. On sve mora da ubrza. Navikao je da mu zubi budu beli već nakon nedelju dana, a ne nakon deset godina pranja. Navikla je da trepavice budu momentalno 40% duže. Samo je pitanje dana kada će diplomu da dobije kao u onom vicu na kragujevačkoj autobuskoj stanici dok čeka na presedanje.
 

Ali ima to i dobrih strana. Smišljena je literatura gde se umesto godina i godina učenja filozofije sve može veoma lako i pregledno pročitati u jednoj knjizi. Još ako je i duhovito prikazano, onda je pun pogodak. Jednu od takvih knjiga sam upravo pročitao i još uvek sam pod njenim utiskom. Zove se „Doručak sa Sokratom“, autor je Robert Rouland Smit. Može se reći da se ona na veoma interesantan način bavi ovom našom temom lajf koučinga. Već od samog početka nailazimo na citat Eni Dilard: „Kako provodimo dane, tako naravno provodimo i svoje živote“. Ako je neko od vas došao ovde po savet kako da mu život bude sadržajniji, ovo je idealna smernica. Život je upravo ono što mi svakog dana radimo, i ako svakog dana idemo na posao i gledamo neke ljude koje mrzimo, a spremamo se da jednog dana celog sebe posvetimo sopstvenoj porodici, odnosno ljudima koje volimo, onda je naš život to da smo po ceo dan sa nekim ljudima koje mrzimo.

Prvo Sokrat
Da bismo došli do toga šta ćemo raditi prvo je potrebno da poslušamo Sokrata i da istražimo sopstveni život, jer kao što je on rekao: „Neistraženi život nije vredan življenja“. Kako mi svakodnevno radimo iste stvari i ta svakodnevica čini ubedljivu većinu našeg života, mi smo u idealnoj situaciji da taj naš život detaljno istražimo i samim tim učinimo ga vrednim življenja.
Sigurno je da ćemo doći do zaključka da je potrebno svakog dana da u njega ubacimo nešto od „sastojaka ljubavi“. Samo na taj način uspećemo da živimo onako kako maštamo da ćemo jednoga dana živeti.

Doktrina dva sveta
Veoma je korisno pročitati i objašnjenje doktrine dva sveta Fridriha Ničea. Mi izmišljamo idealan svet kako bismo pobegli od ovog u kome živimo sada. Dok preživljavamo svoj „Dan mrmota“ zamišljamo kako odustajemo od svega i kako odlazimo u Toskanu i gajimo svoj vinograde. Razmišljamo kako odlazimo u Las Vegas ili na Maldive. Te fantazije su možda utešne, ali Niče kaže da to radimo samo zato što ne možemo da podnesemo da „To nam je što nam je!“.

Uradite nešto da nam bude bolje ovde i sada. Naše fantazije su odraz slabosti. Uradite nešto da vaš ideal postane realnost. Postanite gospodar sopstvene sudbine i ostvarićete dvostruku korist. Prvo, to što ste se ratosiljali fantazije o drugom svetu znači veću verovatnoću da ćete se više fokusirati na ovaj. Ništa nije tako delotvorno kao kada vam oduzmu „štake idealnog“. Drugo, videćete život onakvim kakav zaista jeste i uživati u svakom tom njegovom trenutku.

Radionica po Ničeu
U slavu besmrtnom Ničeu osmislio sam sledeću radionicu: Zamislite sledeće: Idealno ne postoji. Nema vinograda u Toskani. Nema odlaska u inostrantvo. Nema EU sledećih 100 godina. Ovo sam morao malo blaže reći, da ne izazovem fras kod nekog eurofanatika. Pa da preformulišem: Tu smo gde smo. Prinuđeni da sledećih 50 godina živimo tu gde živimo i radimo u firmi u kojoj sada radimo. Ali nema više ni lažne nade da će neko drugi da nam daje kredite zato što nas voli. Nema kolebanja da li da odemo u Švajcarsku ili da ostanemo ovde. Spalili smo sve mostove za sobom, odnosno brodove, kao Cezar kada je svoje trupe doveo na Britansko ostrvo.

Dajmo sebi odgovor na sledeća pitanja:
1. Šta je to što će vam dati maksimalnu motivaciju dokle god ste živi?
2. Kako ćete osmisliti vaš porodični život?
3. Koja je poruka koju ćete preneti svojoj deci?
4. Kako će izgledati vaš posao?
5. Od čega ćete živeti kada odete u penziju?

Samo zamislite da svaki stanovnik Srbije uradi ono što ste upravo sada vi započeli. Umesto osam miliona mekušaca, imali bismo pet miliona ljudi koji svakodnevno daju svoj maksimum neprekidno se ponašajući kao da im je današnji dan poslednji u životu. Kažem pet miliona, jer ništa ne radi sa efikasnošću od 100%. Neka preostalih tri miliona ostane da gleda televiziju, živi neke tuđe živote, uživa u nakitu i haljinama kod „Sulejmana“, zabavlja se talentima i prvim glasovima nekih mladih ljudi koji misle da im je nastup na televiziji sada il’ nikada. Neka navijaju za naše tenisere, košarkaše, odbojkaše, pa čak i za naše rukometašice. Kažem čak, jer ne mogu da shvatim šta će u našim životima značiti to što su naše devojke razvijajući kod sebe definitivno muške veštine „pobedile“ neke druge devojke. Neka tih tri miliona posmatra kako drugi ljudi žive i neka se time opijaju. Mi ćemo živeti svoje živote i svakog dana biti sve bolji i bolji.

Metro, hitno!
Dragi moji prisutni FB prijatelji, siguran sam da vam je u nekom trenutku privukao pažnju moj album: „Beogradu je potreban METRO! Hitno! Putnike već imamo :D Ukoliko još nismo prijatelji, javite se pa da to ispravimo, a adresa albuma je:  http://on.fb.me/12vLAZy

U taj album postavljam interesantne slike ljudi koji se voze metroom. Knjiga “Doručak sa Sokratom” uputila me je da na vožnju metroom gledam na jedan drugačiji način. T. S. Eliot je vožnju metroom poredio sa silaženjem kroz krugove pakla, kroz „svet neprestane samoće”. Prisustvo velikog broja ljudi sa kojima nemamo nikakav kontakt. To su trenuci kada se šalju sms-ovi, sluša muzika ili kod onih malobrojnih čita neka knjiga. Takođe, kod svih se pojavljuje osećaj poređenja sopstvenog života sa neprekidnim trčanjem hrčka u kavezu. To su trenuci kada sedeći ili stojeći u prevozu, koji u našem slučaju sigurno nije metro, vidite jednu drugu sliku. Umesto da ulazite u firmu i idete na svoje redovno mesto produžavate dalje, prolazite pored sekretarice kao pored mesta gde se sahranjuju pripadnici jednog naroda koji misli da ćemo mu mi biti utešna nagrada zato što pola veka čeka da uđe tamo gde ga niko neće. Ulazite kod direktora koji preko naočara u neverici gleda i ne razume šta mu govorite stavljajući neki papir na sto. Okrećete se na peti u stilu gardiste i izlazite iz njegove kanelarije, sekretarica ostaje za vama izvinjavajući se direktoru. Ostali zaposleni vas gledaju pokušavajući da prikriju divljenje. Izlazite iz te staklene zgrade koja je proteklih pet godina bila vaša tamnica. Koračate ulicom, i sve vam se čini da se tek sada osećate slobodni i divlji.

​

Baš kao Dastin Hofman na kraju filma „Diplomac” http://bit.ly/85KXO1 kada sa mladom ulazi u žuti autobus dok vam muzika u ušima postaje sve glasnija i vi prepoznajete melodiju: „Mrs. Robinson” Sajmona i Garfankla. Da li se prepoznajete u ovome šta sam upravo sada prepričao. Ako se prepoznajete, imam za vas dve loše vesti. Prva je da radite pogrešan posao. Druga vest je da ako još uvek niste uspeli da svoju fantaziju pretvorite u stvarnost, vi ste kukavica. Dobro, verovatno nije lepo da kažem da ste kukavica, već jednostavno čovek kome je namaknuta kreditna dužnička omča i nemate „izlaznu opciju”, ali radite na tome. Ako je do sledećeg sastanka  ne nađete, onda ću stvarno znati da ste kukavica.

Srećna Nova Godina
Da podsetim da je tema večerašnje radionice: Igre koje igrate sa svojim zaposlenima za kraj godine. To mi je idealna prilika da sa vama podelim novogodišnji govor koji sam napisao za generalnog direktora jedne internacionalne kompanije. Tražio je da mu se napiše na srpskom i na engleskom jeziku kako bi pozdravio zaposlene za kraj godine. To je jedna od retkih situacija u kompanijama kada se direktori sete da treba u nekom trenutku i spustiti prekidač. Pre i posle toga sve je neprekidno, sve je non-stop i naravno sve je 24/7/12/365. To je ono što je Maks Veber nazvao protestantska etika rada. Ko od vas ne zna šta to znači, siguran sam da ne shvata koliko je srećan. Nego da se vratim na pomenuto pismo.
 

Ono je ganc novo, neiskorišćeno, jer ga direktor nije pročitao smatrajući da to nije ono što on treba da kaže zaposlenima na kraju godine. Ja smatram da bi upravo to trebalo da kaže ukoliko misli da ih motiviše i u 2013. godini. Pročitaću vam govor na srpskom jeziku, a vi obratite pažnju jer je ovo pismo deo sledeće radionice. 

Drage moje koleginice i kolege,

Nalazimo se na kraju još jedne poslovne godine. To je vreme kada se sumiraju protekli rezultati, ali i protekla osećanja. U tom sumiranju veoma često ne možemo baš tako dobro da sagledamo šta se sve važno desilo. Jednostavno, mnogo je blizu. Što biste vi Srbi rekli: „Od drveta ne vidimo šumu" Zato bih voleo da svako od vas zamisli da je otišao pet godina u budućnost.
Sada iz te pozicije pogledajte na ovu 2012. Voleo bih da vidite neke stvari koje i ja vidim. Vidim da ste u jednoj poslovno teškoj godini svi vi uložili veliki napor.

Da je bilo mnogo ostvarenih kontakata i mnogo poziva postojećim kupcima. Neki od tih poziva su bili da ih podsetimo da nam plate... :)
Dobro je da smo u tim pozivima bili istrajni, pa su nam i plaćali. Bilo je mnogo posla i mnogo prekovremenih sati. Nalazimo se u vremenu kada je izgleda postalo normalno da svako od nas daje maksimum pa da čak i onda pokuša još malo više. Divim se tom vašem malo više, koje ste protekle godine uložili. Zajedno sa onim što se od vas i očekuje to malo više meni mnogo znači.

Imam još jedan razlog da se sećam ove 2012. godine. To je godina kada sam počeo ozbiljno da učim srpski jezik. Na taj način želim da vam pokažem koliko poštujem to vaše malo više.  Zato ću da se obavežem da ću u 2013. i ja dati malo više i da ću na kraju godine govoriti još bolje srpski. Time ćete proceniti da li vas još više uvažavam i koliko sam vam zahvalan na vašem radu. Želim vam da se lepo provedete za praznike i da u 2013. svi nastavimo da dajemo to malo više! Hvala vam i živeli!

Eto, po mom mišljenju, ovaj govor je sasvim lep završetak ove, za mene predivne, 2012. godine. Za iduću imam u glavi mnogo ovakvih tekstova i radionica. Spremam se da još više učim i pišem, a kako kaže profesor Jovan Marić: „Učenje je gimnastika mozga“. Bavićemo se i iduće godine Sokratom i filozofijom, jer je filozofija prevedeno „ljubav prema mudrosti“. Iduće godine biće nam potrebno mnogo mudrosti.

​

A mudrost je praktična veština kako donositi odluke u svakodnevnim situacijama. Naravno svaka nova kalendarska godina je i novi početak, odnosno novo rađanje kako je to objašnjeno u Hrišćanstvu. Taj početak godine možemo tretirati i kao sasvim novo čisto platno po kome ćemo slikati. Na tom platnu želim vam pregršt smelih crteža za šta će vam biti potrebni hrabrost i pun doprinos vašeg kreativnog uma. Ko želi da razvija svoj kreativni um, neka bude sa nama u našem morfološkom polju i sigurno ćemo zajedno doći do još boljih ideja.

Sledeće predavanje>