Zanimljive priče iz prodaje 4

Zanimljive priče iz prodaje

Interesuje me šta se Vama dešava u prodaji? Pišite mi na vlada.srma@gmail.com

za zanimljive priče iz prodaje

46. priča: Umetnost šećerne pene

Vašar bez šećerne vune nije vašar već više nešto kao skupština. Pravi se tako što se prvo u mašini istopi obojeni šećer. Nakon toga se ta tečnost istiskuje kroz rupice

stvarajući tanke niti koje se pred našim očima hlade i postaju nešto kao vunena nit. Onda vešta poslastičarska ruka te šećerne niti namotava na štapić dok mi (kao deca) gledamo u tu čaroliju. Šećernu vunu su 1899. godine izmislili Džon Vorton i Vilijam Morison. Oni su izmislili proces, mi smo izmislili vašar, a ovaj čovek je od svega toga stvorio umetnost. Kad god pred grupom ljudi obavljate prezentaciju (bilo čega), želim da Vam ovaj umetnik bude pred očima, a da Vaši slušaoci u Vas gledaju kao što Vi sada gledate u njegovu umetnost. Kliknite na sliku i uživajte.

47. priča: Slast niske cene

Svaki dan pred očima imam reči Dr Dejvida Bosarta: "Živimo u vremenu terora jeftinog!" Ljudi vam pokazuju slike sa letovanja, a u prvoj rečenici kažu da su pronašli smeštaj po "neverovatno niskoj ceni". Kola kupujemo samo ako uspemo da dobijemo "fenomenalno nisku cenu". Prelazimo pola grada jer su pelene tamo 300 dinara jeftinije. Tih pola sata investiranih u prevoz izgleda da nam vrede manje od tih 300 dinara. Gde je rešenje? Nema ga! To je teror jeftinog. Proizvodi će biti sve jeftiniji i jeftiniji. Troškovi i kvalitet će se i dalje smanjivati. Plate će biti sve manje i zato će potrošači moći (a i morati) da kupuju sve jeftinije i jeftinije proizvode. A loš kvalitet? Potrošači se na sve naviknu, zar ne? Na početku 20. veka ljudima je bilo normalno da jednom kupljena sijalica traje večno. Danas je normalno da će sijalica pregoreti nakon maksimum godinu dana. Navikli smo se. A i jeftine su. O tome vam i pričam.

48. priča: Žene i mobing

Već duže želim da napišem tekst koji bi spojio: Menadžere janjičare, mobing i odnos prema ženama u fabrikama. Šta god da bih napisao to bi bio samo moj pogled sa strane. Danas sam naišao na odličan tekst Jelеne Šestović, koja sve to objašnjava iz prve ruke: "Vučić je bio na otvaranju fabrike Kalcedonije u Ru-mi. Naravno, on to otvaranje shvata uspehom za Srbiju, i prilikom da se neza-poslenost smanji. Ali pošto medalja ima dve strane, pročitajte tu drugu prokletu stranu, koja često nije prijatna. Otvaranje tih fabrika, nije nikakav uspeh za nas, uspeh je za one koji su na čelu te fabrike. Oni su ovde samo da bi pokupili sa biroa jeftinu radnu snagu. Jedno vreme sam radila u toj fabrici, koja se nalazi u Somboru, dok je moja majka radila tamo 4 godine. Sve će vam biti jasno, ako vam odmah kažem, da sada ima problema sa kičmom. Danas su na vestima pokazali tu novo-otvorenu fabriku, i videlo se da žene imaju stolice. Zašto ne prikažu onu u Somboru? Zato što se stoji 8 sati za mašinama. A nekad i duže. Radi se skoro svake subote. Nedavno su uveli i noćnu smenu. Naravno i da postoji prekovremeni rad, koji zamislite šta? Ne plaćaju. Na početku tog preko-vremenog rada, moraš da potpišeš, da si ostao svojevoljno, da bi to pred zako-nom bilo u redu, a zapravo si potpisao, jer moraš, ne pitaš se ništa. Ima mnogo žena koje moraju da rade, zbog dece. To im je jedina prilika. A ove mlade de-vojke, moraju da rade, jer će ih skinuti sa biroa na 2 godine. Jednom prilikom su dolazile gazde. Govorilo nam se da spustimo glavu, i da je ne podižemo dok oni ne prođu. Osećala sam se kao poslednji bednik, pognute glave, sa preveli-kim bolom u nogama, i rukama. Direktorka te fabrike je često šetala kroz pogon vređala žene, i vikala na njih. Jednom prilikom je došla do dela u kojem sam bila ja, i videvši da mi makaze nisu oko vrata, već na stolu, počela je da viče. Preostaje ti samo da spustiš glavu i da ćutiš, ili da se eventualno izviniš. Leti se često žene onesvešćuju pored mašina. Plate su jedno obično sranje. Unutra je pakao, i mučenje za svaku ženu. Natečene noge, bolovi u rukama, bolovi u kičmi, stopala umiru, zagušljivo, utrnule lopatice, nepoštovanje radnika. I to su ta investiranja u Srbiji, koja nam šatro pomažu, A zapravo uništavaju žene."

Jeleni hvala na odličnom tekstu, a nama ostaje pitanje: Čemu se mi nadamo sa ovakvim odnosom prema ženama?

49. priča: Poruka na stubu.

Direktor je poslao svim šefovima radnji email u kome je napisao da obaveste sve penzionere da u njihovoj radnji sada mogu da kupuju proizvode putem administrativne zabrane.

Naravno, svi šefovi su to i uradili. Nakon mesec dana se ispostavilo da samo u nekim radnjama penzioneri koriste tu povoljnost. Kada je pitao šefove da li su obavestili penzionere svi su rekli da jesu.

Odlaskom na teren utvrdio je sledeće: U radnjama gde su napisali da penzioneri mogu da koriste administrativnu zabranu nije bilo prodaje, a u radnjama gde su šefovi napisali da penzioneri mogu da kupuju na KREDIT, veliki broj penzionera je kupovao! Očigledna pouka: Daleko je efikasnije koristiti jezik koji kupci razumeju nego ih edukovati da nauče poslovni jezik. Što bi naš narod rekao: "Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu". A prava anegdota je bila kada je šef jedne radnje pokazao da je obavestio penzionere tako što je odštampao email (font 12) i okačio ga na stub ispred radnje. Naravno poruku je okačio na jedno 2,5 m visine kako bi bio siguran da niko neće moći da žvrlja po poruci. To što penzioneri nisu mogli da pročitaju poruku nije bio njegov problem.

50. priča: Zato jer (mu se) može!

Imao sam to zadovoljstvo i čast da držim treninge prodaje radnji koja prodaje najskuplje satove na svetu. Od vlasnika radnje sam čuo sledeću anegdotu. Jedan od dugogodišnjih kupaca mu je u trenutku dok su ćaskali postavio sasvim neočekivano pitanje: "Da li Vi dragi moj prijatelju znate zašto pas liže svoja jaja?" Ma koliko bio iznenađen ovim pitanjem vlasnik radnje mu je rekao da ne zna, ali da mora da postoji logično objašnjenje za ovu nikada dovoljno razjašnjenu pojavu. Odgovor koji je dobio je sledeći: "Zato jer MOŽE!"

Nadam se da ćete mi oprostiti ovo za mene neprimereno izražavanje. Morao sam da citiram kupca koji je pogodio samu srž kupovine velike većine lujksuznih proizvoda. Razmišljajte o ovome ako ih prodajete. Ljudima je najvažnije da pokažu DA MOGU. Ova rečenica mi je momentalno napravila jednu sasvim drugu asocijaciju, ali mislim da sam za danas iskoristio moj bonus neprimerenih reči.

51. priča: Zato jer (joj se) može!

Već smo se složili da velika većina ljudi kupuje luksuzne proizvode zato jer im se može. To nas dovodi do sledećeg pitanja: "Šta je to luksuzni proizvod?" Još teže pitanje bi bilo: "Šta je to umetničko dalo? Čitavu situaciju je još više zakomplikovao kontraverzni umetnik (a i biznismen) Richard Prince koji je odlučio da svoj "umetniki genije" pokaže tako što će neautorizovano sa Instagrama skinuti neke fotografije, odštampati ih na platnu i prodavati za tričavih $90,000 po komadu.

Naravno, momentalno su se javili kupci koji MOGU i sve to pokupovali. Već viđeno, što bi se reklo. Dakle, nije vest kad pas ujede čoveka, već kad čovek ujede psa. Upravo ovom metaforom se može opisati nastavak događaja, da ne kažem performansa. Jedna od devojaka, poznata pod pseudonimom SuicideGirls, čija slika je isorišćena odlučila je da svoju sliku odštampa na platnu i da je proda po ceni od neverovatnih $90. Ali to nije kraj!
Novinari su joj postavili pitanje da li je za to šta radi dobila saglasnost od umetnika Richarda Princea?

Evo odgovor od SuicideGirls: "Nit' je on od nas tražio saglasnost, nit' smo mi od njega!"
Uzgred, slika je baš ekspresivna i sigurno vredi tih $90.
Za $90,000 morala bi da visi na zidu nekoog manjeg stana i da ide uz njega.