Sigurno je svima nama cilj da se jednog dana, ako nismo do sada, ostvarimo. Da onog trenutka kada sklopimo oči imamo pravo da kažemo da smo živeli. Da, zaista, bude „nije život što i poljem proći”. Na treninzima jedna od radionica je da ljudi zamisle sopstvenu sahranu i da napišu šta će o njima reći: njihov kolega, njihov muž/žena, njihov šef, njihov službenik, komšija i već ko govori na sahranama. To je veoma podsticajan način da ljudi malo razmisle o sopstvenim životima i da kao rezultat postave neke životne ciljeve i naravno akcioni plan kako će te ciljeve i da ostvare.

​

Zoran Ilić i ja smo to malo promenili pa, umesto posmrtnog govora, na treninzima dajemo primer odlaska u penziju i poklanjanja sata. Na satu su ugravirane reči koje predstavljaju vrednosni sistem po kome smo mi živeli. Očigledno je da je za Zorana i mene odlazak u penziju neka vrsta smrti, pa ćemo verovatno raditi do poslednjeg trenutka. Dokle god budemo mogli da pišemo, govorimo ili namigujemo. Rekao sam da namigujemo, jer mi je pao na pamet Jean-Dominique Bauby. Pomenuti gospodin je bio glavni urednik francuskog izdanja časopisa Elle. Sa 44 godine kažu da je bio ostvaren. Imao je dvoje dece, zaposleni su voleli njegov stil uređivanja, čitaoci su voleli njegov strastveni način života.



Iznenada, doživeo je moždani udar. Nakon 20 dana u komi probudio se i shvatio da se nalazi u telu koje je prestalo da funkcioniše onako kako je navikao. Jedini deo tela koji je mogao da pokreće bilo je njegovo levo oko. Odgovore je davao tako što je namigivao. Veoma brzo ovladao je veštinom komunikacije na sledeći način: svako slovo je pretvorio u kombinaciju treptaja. Na taj način, ličnim strpljenjem i upornošću, uspeo je da ženi koja je sve vreme sedela pored njega izdiktira predivnu knjigu: „Ronilačko zvono i leptir”. Da li je ovo primer čoveka koji se ostvario? Verovatno ćemo se svi saglasiti sa tim da jeste. Primer je izuzetno snažan i prosto nas protrese.



Ali živimo u vremenu kada je apsolutno sve podvrgnuto posmatranju iz različitih uglova. Da li se Novak Đoković sa 24 godine ostvario? Koliko god da napišem da je ostvario grend slemova znaću da sam pogrešio, jer kad vi budete slušali ovu radionicu ili čitali ovaj tekst on će osvojiti još neki trofej! Da li se Miodrag Kostić ostvario? Uspešna karijera i 40 preduzeća na čijem je čelu.

​

Da li se nedavno preminuli predsednik Venecuele, Ugo Čavez ostvario? Na Fejsbuku sam naveo 50 stvari koje je  prema Global Research on uradio. Neke od tih 50 stvari su:
- Zahvaljujući kampanji opismenjavanja milion i po ljudi je naučilo da čita i piše.
- Nakon sedam godina, prema podacima UNESCO-a, iskorenjena je nepismenost.
- Džejms Karter, bivši predsednik SAD, izjavio je da je izborni sistem u Venecueli „najbolji na svetu“.
- Broj studenata je od 2000. do 2011. porastao sa 895.000 na 2,3 miliona.
- Obezbedio je zdravstvenu zaštitu za celokupno stanovništvo. Od 2005-2012. otvoreno je  7873 novih zdravstvenih centara.
- Od 1999. izgrađeno je 700.000 stanova. 
- U svim granama privrede od 1999. stvoreno je 50.000 zadruga.
- U periodu od 1998. do 2012. nezaposlenost je sa 15,2% pala na 6,4%, uz otvaranje preko četiri miliona radnih mesta.
- Žene bez prihoda i hendikepirana lica dobijaju penziju u vrednosti od 80% minimalne zarade.
- Sve to je postignuto uz smanjenje nedeljnog broja radnih sati na 36, bez umanjenja zarada, uz ostvarenje četiri miliona radnih mesta. Pade mi napamet onaj nesretni Boris Tadić i njegova priča: „Kada bi svako od nas radio 10% više…”

Da ne nabrajam svih 50 stavki, nego da postavim pitanje da li se preminuli predsednik Venecuele ostvario?

​

Kad sam spomenuo Novaka, hajde da spomenem i Anu i Jelenu jer su i one postigle vrh u ženskoj konkurenciji. I jedna i druga su u jednom (kratkom) trenutku bile broj jedan u svetskom tenisu.

Ili bilo ko od nas koje proveo radni vek radeći kao inženjer, lekar ili konobar, da li smo se ostvarili?

Ili da pođemo od samog početka. Da li se neki mladi čovek koji je upravo završio osnovnu ili srednju školu u tom trenutku ostvario? Sećam se tog vremena i bio sam ispunjen zadovoljstvom. Da me je neko u tom trenutku pitao, sigurno bih mu rekao da sam se ostvario 100 %.

​

Ali kao što rekoh, živimo u vremenu kada je apsolutno sve podvrgnuto posmatranju iz različitih uglova. Pa da vidimo da li je to njihovo ostvarivanje baš svima „ispunilo oko”.

​

Neki Novaku zameraju da se nije dovoljno trudio na Olimpijadi. Da li će ikada osvojiti Rolan Garos, to je već posebno pitanje.

Čim se u novinama pojavi neki od intervjua Miodraga Kostića ili nekog drugog tajkuna, a hvala Bogu oni daju intervjue češće nego što Ivica Dačić peva po proslavama, momentalno se na njih obruše desetine komentara. Jeste da neki „uticajni tviteraši” zagovaraju tezu da broj negativnih komentara nije pravo merilo raspoloženja ljudi, ali onaj trenutak kada je Miroslav Mišković, koji je simbol srpskog tajkuna, uhapšen može se porediti samo sa nekim od sportskih trijumfa.



Ugo Čavez je kod nas posebna priča. Izgleda da se kod nas na svakom koraku mogu naći pobornici liberalnog kapitalizma. Za njih je on diktator i tačka. Zašto? Citiram gospodina Aleksandra Đukića koji je na pomenutih 50 tačaka dodao još dve:

51. - Tokom devedesetih je učestvovao u pokušaju državnog udara zbog čega je bio i u zatvoru.

52. - Nedavno je i poslednju nezavisnu TV stanicu sa nacionalnom pokrivenošću u zemlji kupila osoba bliska Čavezu. Država je takođe kupovala medije po principu: „ili ćete da nam prodate ili ćemo da vas zatvorimo.”



Za Anu Ivanović i Jelenu Janković „crni petak” je nastupio slikanjem sa Bilom Klintonom. Dobar deo nas smatra da od tog trenutka one treba da ređaju pobedu za pobedom, pa da opet razmislimo da li da kažemo da su nešto ostvarile.

​

Ostvarivanje mladih ljudi po školama je sada posebna priča. Pri tome ne mislim samo na ove Sega-Mega-Alfa-Beta fakultete, već i na obične osnovne i srednje škole. Pogledajte šta o kvalitetu njihovog znanja danas kažu oni koji su za prenos tog istog znanja plaćeni: „...mnoge moje kolege tokom prošle godine nijednom đaku nisu zaključile jedinicu. Uopšte nije precizno definisano koje znanje je učenicima potrebno da bi dobili prelaznu ocenu. Glavna odredba o ocenjivanju kaže da zaključna ocena ne može biti manja od aritmetičke sredine svih ocena. Ako đak, recimo, ima devet jedinica i jednu dvojku, aritmetička sredina je 1,1, a kako pravilnik kaže da zaključna ocena ne može biti manja od ovoga, mi mu moramo zaključiti dvojku. Ako to ne učinimo mi, onda će dvojku dati odeljensko veće.” Ovo je rekao Ljubiša Dinić, nastavnik matematike u OŠ „Ćele-kula” u Nišu.



Očigledno je da nešto nije uredu i smatram da je zadatak svih nas da prstom pokazujemo na negativne primere.  Ako je Amerika bila zemlja u kojoj je neko od prosjaka mogao da se uzdigne do milionera, mi smo i to prevazišli i celokupni vrednosni sistem sa sve obrazovanjem doveli do apsurda. U celom dvadesetom veku zaključno sa 2004. godinom u Srbiji je doktorirao isti broj ljudi kao od 2004. do 2012.

​

Nekada su ljudi davali desetine godina života kao bi napravili karijere. Danas je sve svedeno na kome(n)diju. Marko Savić može da bude „direktor” Koka-Kole, Nevena Adžemović može da bude narodna poslanica, a Mića  Jovanović može da bude profesor i vlasnik visoko obrazovne institucije.

​

U svemu tome nije najgore što svi mi ćutimo i kažemo „takvo je vreme...” citirajući Ivu Andrića, najgore je što veliki broj vas to prihvata kao poželjni model ponašanja i presrećan je kada može da kaže da je bio u društvu sa nekim od njih.

​

Ali da se vratimo na dodelu sata prilikom odlaska u penziju.
 

Jedno od pitanja koje čovek sebi treba da postavi je:
„Koje su to tri stvari na koje sam najviše ponosan tokom mog života?” 



Kažu da čovek ne treba da se plaši smrti, mada mi koji verujemo u postojanje duše to odavno znamo. Evo sada i Robert Lanza, poznati američki naučnik i profesor na Institutu za regenerativnu medicinu Univerziteta „Vejk Forest" u Severnoj Karolini, tvrdi da smrt ne postoji. Očigledno je da je  jedino o čemu treba da razmišljamo da li smo uradili dovoljno stvari na koje možemo da budemo ponosni. Setite se one rečenice: „Jednog dana Vaš život će Vam proleteti kao film pred očima. Potrudite se da taj fim bude vredan gledanja”.



Za ovu priliku u kreativnoj radionici vas prepuštam mr Dragani Tomić koja vam je pripremila Intervju pod nazivom: Lična priča i snovi.



Zadatak je da pomognete drugoj osobi da stvori što jasniju sliku o sopstvenoj priči. Kao ispitivač, pomoći će drugoj osobi, ako ste radoznali i ljubopitljivi kao dete – pitajte za detalje koji mogu biti od koristi. U daljem tekstu ćete pronaći listu pitanja.



Kao ispitivač – molim vas da vodite beleške kako bi osoba koja je intervjuisana mogla da dobije napismeno svoje odgovore o ličnoj priči i snovima posle intervjua.Imate 15 minuta da intervjuišete osobu.Iskoristite svoje vreme i uživajte.



–  Šta cenite kod sebe i šta Vas čini ponosnim u onom što radite?

–  Koje je Vaše najbolje iskustvo u dosadašnjem radu?

–  Šta je učinilo ovo iskustvo posebno dobrim?

–  Kada biste mogli da iskoristite svoj puni potenicijal, šta je to o čemu sanjate da biste mogli da postignete u budućnosti?

​

Hvala Vam na vremenu a prezentaciju možete pogledati na ovoj adresi. ​